ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ?
Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ни једна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.
Уметност, као и рад, производња, егзистенција, религија, секс, наука, философија, припада култури. Она није само неодвојива у формалном смислу од свега што чини културу, већ је и у суштинском смислу јединствена с њом. Она је дата културом. Без културе и свега што чини културу она и не постоји. Ова упућеност није спољна, већ унутарња. Она је органска па зато судбинска и фатална. Наравно као и у свакој једначини и десна страна мора бити једнака левој. Уметност одређује културу. По њој знамо о којој култури је реч.
Све ово је битно да би се могла разумети уметност, да би се схватило како и зашто постоје различитости у уметности, зашто јој се мењају интелектуални и други укуси, стилови, правци. Њен квалитет и ниво су културом одређени. Без разумевања ове органске зависности и везе, не бисмо могли разумети суштину.
Лепе уметности
Шарл Бато (фр. Charles Batteaux) је 1746. године створио термин „лепе уметности“ под који су по њему спадале плес, флорикултура, вајарство, музика, сликарство и поезија. Касније је додао архитектуру и елоквенцију. У каснијим периодима, листа је претрпела више измена јер ће јој различити аутори додавати и уклањати елементе. Рикото Канудо (итал. Ricciotto Canudo), први филмски теоретичар, биће први који ће 1911. године квалификовати филм као седму уметност.
Тренутно, следеће уметности се рачунају као лепе уметности:
Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ни једна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.
Уметност, као и рад, производња, егзистенција, религија, секс, наука, философија, припада култури. Она није само неодвојива у формалном смислу од свега што чини културу, већ је и у суштинском смислу јединствена с њом. Она је дата културом. Без културе и свега што чини културу она и не постоји. Ова упућеност није спољна, већ унутарња. Она је органска па зато судбинска и фатална. Наравно као и у свакој једначини и десна страна мора бити једнака левој. Уметност одређује културу. По њој знамо о којој култури је реч.
Све ово је битно да би се могла разумети уметност, да би се схватило како и зашто постоје различитости у уметности, зашто јој се мењају интелектуални и други укуси, стилови, правци. Њен квалитет и ниво су културом одређени. Без разумевања ове органске зависности и везе, не бисмо могли разумети суштину.
Лепе уметности
Шарл Бато (фр. Charles Batteaux) је 1746. године створио термин „лепе уметности“ под који су по њему спадале плес, флорикултура, вајарство, музика, сликарство и поезија. Касније је додао архитектуру и елоквенцију. У каснијим периодима, листа је претрпела више измена јер ће јој различити аутори додавати и уклањати елементе. Рикото Канудо (итал. Ricciotto Canudo), први филмски теоретичар, биће први који ће 1911. године квалификовати филм као седму уметност.
Тренутно, следеће уметности се рачунају као лепе уметности:
- Првих шест су архитектура, плес, вајарство, музика, сликарство и књижевност, подела која је преузета од старе Грчке.
- Седма уметност је филм.
- Осма уметност је фотографија, иако се понекад дефинише као део сликарства.
- Девета уметност је стрип, иако се понекад дефинише као прелаз између сликарства и филма.
Ditiramb
Ditiramb je vrsta horske lirike kod starih Grka, najpre pevana u slavu boga Dionisa, a kasnije i drugih božanstava. Ditiramb je bio i kultsko ime Dionisovo. Najstariji pomen ditiramba u helenskoj književnosti nalazimo kod jonskog jambografa Arhiloha (oko 650 godine p.n.e.) koji pominje da je uz vino, slavio Dionisa ditirambom. To upućuje na prvobitni karakter ditiramba kao narodne usmene pesme sa refrenom, koji uzvraća grupa pevača.
Ditiramb je naročito omiljen kod dorskog, kasnije i ahajskog življa u Grčkoj. Spominju se reforme ditiramba koje su izvršili pesnik i pevač Arion sa Lezba, na dvoru korintskog tirana Perijandra (oko 600. godine p.n.e.), i liričar - muzički teoretičar Las iz Hermione, na dvoru atinskog tirana Hiparha, Pizistratova sina (kraj 6. veka p.n.e.). Prema Aristotelu u ditirambima i pesmama Dionisovih maskiranih satirskih pratilaca treba tražiti početke drame, odnosno komedije, tragedije i satirske igre.