АСКА И ВУК-ИВО АНДРИЋ
књижевни род: ЕПИКА
књижевна врста: ПРИПОВЕТКА
ТЕМА: Неустрашива Аска својом игром побеђује страшног вука.
ИДЕЈА: Уметност побеђује свако зло.
ИВО АНДРИЋ
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
1961. добио је НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА КЊИЖЕВНОСТ ЗА РОМАН "НА ДРИНИ ЋУПРИЈА".
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
Дела:
књижевни род: ЕПИКА
књижевна врста: ПРИПОВЕТКА
ТЕМА: Неустрашива Аска својом игром побеђује страшног вука.
ИДЕЈА: Уметност побеђује свако зло.
ИВО АНДРИЋ
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
1961. добио је НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА КЊИЖЕВНОСТ ЗА РОМАН "НА ДРИНИ ЋУПРИЈА".
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
Дела:
- Ex ponto, стихови у прози, 1918.
- Немири, стихови у прози, 1920.
- Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
- Мост на Жепи, 1925.
- Аникина времена, 1931.
- Португал, зелена земља, путописи 1931.
- Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
- Разговор са Гојом, есеј 1936.
- На Дрини ћуприја, роман 1945.
- Деца, збирка приповедака.
- Госпођица, роман 1945.
- Травничка хроника, роман 1945.
- На Невском проспекту, 1946.
- На камену, у Почитељу,
- Прича о везировом слону, 1948.
- Проклета авлија, новела 1954.
- Игра 1956.
- О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
- Јелена жена које нема, роман 1963.
- Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно 1977.
- Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
- На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
- Знакови поред пута, књига објављена постхумно
- Свеске, књига објављена постхумно
ПОХВАЛА-СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: ДИТИРАМБ
ТЕМА: Похвала животу, постојању и сваком новом дану.
ИДЕЈА: Човек мора да научи да ужива у свом постојању и сваком новом јутру чак и када живот заболи.
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
Pohvala
Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.
AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA
Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.
Umesto jednog — pronašao sam mnoge.
Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.
Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.
Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.
Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.
Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.
Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem".
Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci".
Tako je bar za sada.
ПЛАВА ЗВЕЗДА-МИРОСЛАВ АНТИЋ
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: МИСАОНА ПЕСМА
ТЕМА: ПОТРАГА ЗА СВОЈОМ ПЛАВОМ ЗВЕЗДОМ.
ИДЕЈА: ЧОВЕК МОРА ИМАТИ ЦИЉ КОМЕ ТЕЖИ.
МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ
Мирослав Мика Антић (14. марта 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду.
Песник Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују а које он није у стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима.
У обраћању деци он каже „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“. Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“.
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: МИСАОНА ПЕСМА
ТЕМА: ПОТРАГА ЗА СВОЈОМ ПЛАВОМ ЗВЕЗДОМ.
ИДЕЈА: ЧОВЕК МОРА ИМАТИ ЦИЉ КОМЕ ТЕЖИ.
МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ
Мирослав Мика Антић (14. марта 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду.
Песник Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују а које он није у стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима.
У обраћању деци он каже „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“. Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“.
СЕЛО-ЈОВАН ДУЧИЋ
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: ДЕСКРИПТИВНА (ОПИСНА) ПЕСМА
ТЕМА: ОПИС РИБАРСКОГ СЕЛА У НОЋИ.
ИДЕЈА: ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ НЕЗАВИСНО ОД НАС И НАШИХ АКТИВНОСТИ И МИСЛИ.
ЈОВАН ДУЧИЋ
О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.
У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
РЕКЛИ СУ О ПЕСМИ "СЕЛО"...
Priroda je čest motiv lirike Jovana Dučića. Njegove pesme o prirodi nose dah iskonskog i večnog. Pesma Selo iz ciklusa Jadranski soneti spada u njegove najpoznatije lirske deskriptivne pesme o prirodi. U njoj je noć, viđena, pesnikovim očima, davno, ko zna kad, svetla i plava. Dok se čita pesma ova noć se vidi, a na licu se oseća njen topli i mirisni dah.
Jovan Dučić u pesmi Selo razvija slike čoveka u odnosu sa prirodom do misaonih suština. On daje savršene harmonijske slike čoveka i prirode oko njega. Svaka strofa u pesmi sadrži po jednu pesničku sliku. Već u prvoj strofi vitorog se mesec zapleo u granju, kaže pesnik. Mlad mesec, kao zategnut luk, vidi se kroz teško granje starih kestenova.Veliki jelen-mesec trčeći preko svetlog letnjeg neba zapleo se svojim zlatnim rogovljem u grane starog kestena. More je uspavano u svetloj i plavoj noći, poput nemirne savesti, prvi put zaspale. U drugoj pesničkoj slici čempresova šuma bdije, obasjana hladnim mesečevim srebrom i samo krik buljine sa panja remeti mir na tren. U trećoj pesničkoj slici se pojavljuje ribarsko seoce koje se sakrilo u mlečnoj magli, i jedva se nazire, kao kroz uspomenu. I na kraju samo ostaje mir i večna tišina. Ne čuje se ni šum, ni glas, i samo jednoliko izbija časovnik koga ne čuje niko.
Pesma Selo, satkana je od reči sa prenesenim značenjem - vitorog i zapleo, savest je nemirna, more spava, čempresova šuma bdije, a mesec na nju sipa svoje hladno srebro. Reč srebro nije upotrebljena u pravom, nego u prenesenom značenju. Srebro ovde označava mesečevu svetlost bele, srebrnaste boje. Pesnik je rekao da je srebro hladno, zato što je mesečeva, u odnosu na sunčevu svetlost "hladna", svetli a ne greje.
Pesma Selo Jovana Dučića je tiha himnična meditacija u kojoj se osećaju drhtaji subjektivne usamljenosti. Dučićevi opisi su potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj srpskoj poeziji. Njegove reči zrače lepotu, osećanje i nemir koje je u njih udahnuo onog davnog trenutka, kada je pisao pesmu.
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: ДЕСКРИПТИВНА (ОПИСНА) ПЕСМА
ТЕМА: ОПИС РИБАРСКОГ СЕЛА У НОЋИ.
ИДЕЈА: ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ НЕЗАВИСНО ОД НАС И НАШИХ АКТИВНОСТИ И МИСЛИ.
ЈОВАН ДУЧИЋ
О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.
У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
РЕКЛИ СУ О ПЕСМИ "СЕЛО"...
Priroda je čest motiv lirike Jovana Dučića. Njegove pesme o prirodi nose dah iskonskog i večnog. Pesma Selo iz ciklusa Jadranski soneti spada u njegove najpoznatije lirske deskriptivne pesme o prirodi. U njoj je noć, viđena, pesnikovim očima, davno, ko zna kad, svetla i plava. Dok se čita pesma ova noć se vidi, a na licu se oseća njen topli i mirisni dah.
Jovan Dučić u pesmi Selo razvija slike čoveka u odnosu sa prirodom do misaonih suština. On daje savršene harmonijske slike čoveka i prirode oko njega. Svaka strofa u pesmi sadrži po jednu pesničku sliku. Već u prvoj strofi vitorog se mesec zapleo u granju, kaže pesnik. Mlad mesec, kao zategnut luk, vidi se kroz teško granje starih kestenova.Veliki jelen-mesec trčeći preko svetlog letnjeg neba zapleo se svojim zlatnim rogovljem u grane starog kestena. More je uspavano u svetloj i plavoj noći, poput nemirne savesti, prvi put zaspale. U drugoj pesničkoj slici čempresova šuma bdije, obasjana hladnim mesečevim srebrom i samo krik buljine sa panja remeti mir na tren. U trećoj pesničkoj slici se pojavljuje ribarsko seoce koje se sakrilo u mlečnoj magli, i jedva se nazire, kao kroz uspomenu. I na kraju samo ostaje mir i večna tišina. Ne čuje se ni šum, ni glas, i samo jednoliko izbija časovnik koga ne čuje niko.
Pesma Selo, satkana je od reči sa prenesenim značenjem - vitorog i zapleo, savest je nemirna, more spava, čempresova šuma bdije, a mesec na nju sipa svoje hladno srebro. Reč srebro nije upotrebljena u pravom, nego u prenesenom značenju. Srebro ovde označava mesečevu svetlost bele, srebrnaste boje. Pesnik je rekao da je srebro hladno, zato što je mesečeva, u odnosu na sunčevu svetlost "hladna", svetli a ne greje.
Pesma Selo Jovana Dučića je tiha himnična meditacija u kojoj se osećaju drhtaji subjektivne usamljenosti. Dučićevi opisi su potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj srpskoj poeziji. Njegove reči zrače lepotu, osećanje i nemir koje je u njih udahnuo onog davnog trenutka, kada je pisao pesmu.
ШЉИВА-МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: ДЕСКРИПТИВНА (ОПИСНА) ПЕСМА
ТЕМА: Живот дрвета шљиве кроз сва четири годишња доба.
ИДЕЈА: Сваки период живота је леп на свој начин.
КЊИЖЕВНИ РОД: ЛИРИКА
КЊИЖЕВНА ВРСТА: ДЕСКРИПТИВНА (ОПИСНА) ПЕСМА
ТЕМА: Живот дрвета шљиве кроз сва четири годишња доба.
ИДЕЈА: Сваки период живота је леп на свој начин.